Sveta tajna Krštenja i Miropomazanja
Sveta tajna Krštenja je čin kojim se onaj koji se krštava poistovećuje sa Gospodom Isusom Hristom, njegovim stradanjem i smrću na Golgoti i slavnim Vaskrsenjem. To znači da svako ko biva kršten na sebe uzima Hristovu smrt na Golgoti da bi postao učesnik i zajedničar u njegovom Vaskrsenju kao konačnom cilju i smislu postojanja svakog pojedinca i čitavog sveta. Na taj način kršteni ulazi u novi odnos sa Bogom koji za njega, kao i za sve ostale hrišćane, postaje Otac koji mu daruje da već u ovom svetu i veku doživi stvarnost Carstva nebeskog. Krštenjem svako postaje član zajednice koja porevazilazi sve podele koje mi ljudi pravimo i pokušavamo na osnovu njih da se identifikujemo. Ta zajednica jeste Crkva kao Telo Hristovo – živi organizam svih onih koji veruju u Boga, a ostvaruje se na vidljiv način u Svetoj liturgiji. Drugim rečima, krštenje je priznanje svakoga ko se krštava da u ličnosti Isusa Hrista prepoznaju Gospoda i Boga koji je radi nas postao čovek i žele da se NJemu prepuste, da žive njegovim životom i ispunjavaju se ljubavlju koju je on pokazao i pokazuje prema svemu što je postojeće.
Miropomazanje je Sveta tajna koja se nadovezuje na Krštenje i predstavlja dar samoga Duha Svetog novokrštenom kao i njegovo poistovećenje sa Hristom kao izabranikom i posvećenikom Božjim, tj. Mesijom. Miropomazanje je i postavljanje hrišćana u uzvišenu službu naroda Božjeg koja se naziva i carskim sveštenstvom. Iz toga proizilazi privilegija koju samo hrišćani imaju, a to je da Boga nazivaju svojim Ocem i da se pričešćuju Telom i Krvlju Hristovom.
Biti hrišćanin je najuzvišenije zvanje i dostojanstvo koje je darovano čoveku i na koje je prizvan. Svako ko je kršten ima zbog toga dužnost da sve što ga okružuje, od ljudi oko sebe do prirode, svojim životom osvećuje i pokazuje Boga kao Oca dobrote, milosrđa i ljubavi koji sve priziva u svoj zagrljaj. To će činiti tako što će kroz Pričešće deliti život sa Bogom, moliti se Bogu, postiti, i truditi da stekne vrline pokazujući uzvišenost i lepotu lika Božjeg u sebi,a time i samoga Boga. Drugačije rečeno, pozvan je da svakim delom svoga bića bude svedok ljubavi i bogatstva života koji je Bog namenio svemu što je stvorio.
Da bi se neko krstio u Pravoslavnoj Crkvi najneophodnija je vera – ako je odrastao, odnosno vera roditelja i kuma – ako je beba ili malo dete. Pored toga, potrebno je: kum koji je pravoslavne vere, belo platno, sveća, mala posuda za kosu. Krštenje treba zakazati u dogovoru sa svojim parohijskim sveštenikom koji služi u hramu koji je najbliži mestu stanovanja. Sva pitanja i nedoumice koje se pojavljuju najbolje je da se razjasne sa parohijskim sveštenikom.
Sveta tajna Pričešća i Liturgije
Sve što je stvorio Bog, čitav svet, kosmos, čitavu prirodu uključujući i čoveka je učinio da bi svemu postojećem darovao da deli život sa njim. Razlog za to je što je motiv za stvaranje bezuslovna i slobodna ljubav Božja. To jedinstvo i život u zajednici sa Bogom dato je kroz Isusa Hrista. Hristos nam pokazuje Božju ljubav prema svemu i svakome kroz svoju žrtvenu ljubav na krstu. Gospod otkirva da biti čovek znači imati spremnost za žrtvu, položiti život za druge i onda kada to ne zaslužuju i da je savršena ljubav ona koja ne traži svoje. Otkrivajući šta znači biti čovek, istovremeno otkriva kakav je on kao Bog oduvek. Tajna ljubavi Božije koja sebe daruje da u njoj postojimo i živimo pokazuje se na Svetoj liturgiji. Kao hrišćani smo pozvani da u toj tajni učestvujemo, jer smo najpre kroz Krštenje uvedeni u odnos sa Bogom kao našim Ocem i da je svedočimo čitavom svetu. Ako u njoj ne učestvujemo, nemamo života koji nam je darovan kroz Hristovo stradanje i vaskrsenje,pa onda taj život ne možemo da svedočimo i pokazujemo drugima. Uz to se postavlja pitanje može li onaj ko ne deli život sa Bogom nazvati sebe hrišćaninom.
Učestvovanje u životu Vasrksloga Hrista naziva se Pričešće. Sama reč znači učestvovanje, udeoničarenje. Kroz Pričešće delimo život sa Bogom i jedni sa drugima na Svetoj liturgiji. Na taj način se Bog oprisutnjuje kroz hrišćane u svetu a oni zajedno obrazuju Crkvu kao Telo Hristovo. Svaki hrišćanin je pozvan i donekle u obavezi da na dar života i prisustva Božijeg kroz Sveto Pričešće, odgovori vrlinskim življenjem, trudom da voli, prašta, brine i pomaže svima oko sebe uključujući i prirodu. Da bude svima sve, po rečima Apostola Pavla. Drugačije rečeno, pozvani smo da onu radost i svetlost koju smo primili na Svetoj liturgiji nosimo, negujemo i unapređujemo u svom svakodnevnom životu.
Sveta liturgija se služi najpre nedeljom kada slavimo Vaskrsenje Hristovo kao i na velike praznike u toku godine kada se proslavljaju događaji iz Hristovog života, Bogorodičini praznici i praznici posvećeni svetiteljima. Po običaju i pravilu Crkve, Sveta liturgija se služi pre podne. U beogradskim hramovima uglavnom počinje u 9 časova ujutro.Svaki hram ima istaknut raspored bogosluženja i najbolje je da se verni tako upoznajuu sa vremenom kada počinju bogosluženja Crkve.
Sveta tajna Braka i Venčanja
Sveta tajna Braka je čin koji miškarca i ženu ujedinjuju u zajednički život utemeljen na međusobnoj ljubavi koju prepoznaju jedno prema drugom. Brak je način života za koji je Bog stvorio čoveka i ženu da bi na taj način iskazivali tajnu života Boga kao Svete Trojice i da bi u svojoj svakodnevici pokazivali veliku tajnu neraskidivog jedinstva Hrista i Crkve. Jedinstvo Hrista i Crkve se najpre pokazuje u Svetoj liturgiji gde se kao hrišćani pričešćujemo Telom i Krvlju Hristovom i delimo život kako sa Bogom, tako i jedni sa drugima. Sveta tajna Braka je produžetak liturgijskog života hrišćana kroz koju muž i žena sve što imaju dele jedno sa drugim, svaki aspekt vlastitog života. To znači da voljno predaju sve svoje što poseduju, uključujući i sam život u vlast onog drugog, tj. supružnika.
Sveta tajna braka je potvrda uzajamne ljubavi koju poseduju muž i žena jedno prema drugom. Brak istovremeno predstavlja i duboko saznanje da ljubav i želja za deljenjem života sa drugim nije dovoljna, već da je neophodno da Hristos tu ljubav preobrazi u onu božansku. Svaki čovek, naime, ima potrebu da voli, ali i da bude voljen. To je pokazatelj da mi ne posedujemo ljubav u potpunosti već samo delimično. Iz tog razloga je drugom ne možemo potpuno darivati. Jedini koji jeste ljubav u potpunom smislu te reči jeste Bog. Sveta tajna Braka jeste upravo dar te nesebične, bezuslovne i sveukupne ljubavi koju Bog daruje supružnicima na venčanju.
U ljudskom iskustvu, u stvarnosti ovoga sveta i veka, ljubav Božja je moguća jedino kroz iskustvo Krsta, tj. kroz spremnost da, poput Gospoda Isusa Hrista, damo sebe za život drugih. Tako su i u Braku supružnici pozvani da bezrezervno žive jedni za druge, da budu spremni da žrtvuju svoje navike, ličnu udobnost, stil života i sl. Takav odnos prema Bogu, bližnjima, čak i neprijateljima su pokazali u istoriji Crkve Sveti mučenici. Iz te spremnosti da, ljubavi radi, polože svoj život za Boga i bližnje ovenčani su pobedničkim vencima. Krune koje se stavljaju mladencima na Venčanju jesu ti pobednički venci kao dar potpune ljubavi Božje, ali koji sobom nose i poziv na spremnost na žrtvu. Iz tog razloga Sveta tajna Braka se naziva i Venčanje jer se mladenci ovenčavaju vencima Hristove pobede i ljubavi kao i jedno drugim.
Da bi se neko venčao u Pravoslavnoj Crkvi neophodno je da mladoženja i mlada budu pravoslavne vere, da nisu vereni ili u crkvenom braku sa nekim drugim, da ne postoji krvno ili duhovno ( kumstvo ) srodstvo između njih kao i da razlika u godinama nije prevelika. Sve to se utvrđuje na predbračnom ispitu koji budući mladenci treba da obave kod svog parohijskog sveštenika sa kojim će se dogovoriti sve u vezi sa vršenjem Svete tajne Braka. Pored predbračnog ispita, za samu Svetu tajnu Braka neophodne su: četiri sveće, platno, burme i zajednička čaša iz koje će mladenci piti vino. Mladenci mogu po svojoj želji da naprave vence za čin Venčanja umesto kruna.
Sveta tajna Ispovesti i Pokajanja
Božje, počevši Deset zapovesti, kao i Hristove pouke i zapovesti u Novom zavetu imaju za cilj da čoveka upućuju na put koji kao svoj cilj ima ljubav koja je, po rečima Ap. Pavla, sveza savršenstva. Život koji nije u skladu sa Evanđeljem Hristovim jeste u svojoj biti grešan, tj. promašen. Zato, vrlo često, iako neko naizgled živi moralnim životom, ne znači da je to u skladu sa onim moralom i vrlinom koju sobom propoveda Evanđelje
Čovekovo shvatanje i uviđanje da razni postupci u životu predstavljaju veliku težinu, razaraju ga iznutra i ruše odnose koje ima sa ljudima i, u konačnoj instanci, sa Bogom jeste ono što bismo nazvali pokajanje. Pokajanje jeste prepoznavanje da su postupci u životu, ili nekom periodu života, promašaj, da nas obesmišljavaju i vuku nadole i istovremena želja da se to promeni iz korena. Ono je spremnost da se suočimo sa slabostima i gresima koji su u nama prisutni, da prihvatimo da su deo nečije ličnosti i da ne pokušavamo da ih opravdamo. Po hrišćanskom shvatanju, to je nemoguće bez blagodati Božje, odnosno bez svesti da Bog postoji i da nas ka sebi priziva sa željom da nas oslobodi od sve teskobe i muke.
Priznavanje pred drugim, tj. sveštenikom svih loših i grešnih postupaka, reči ili dela naziva se ispovest. Ono je vidljiva manifestacija pokajanja koje se zbiva u čoveku sa željom da se oslobodi zla i greha u sebi koji vladaju njime. Pokajanje je dobrovoljno prihvatanje krivice i osuđivanje sebe pred Bogom kao Sudijom sa dubokom nadom u njegovu milost, blagost i ljubav. Veličanstvenost i nedokučivost Svete tajne Ispovesti leži u tome što čovek, umesto da bude osuđen zbog svojih dela, kako naša logika nalaže, biva suprotno tome oslobođen jer je Sin Božji, Gospod Isus Hristos uzeo na sebe sva bezakonja naša i opravdao nas jednom a svagda kroz svoje spasonosno stradanje na Golgoti. Jedino u Hristu čovek može ponovo biti preporođen kroz pokajanje i na temelju Hristove pravednosti i ljubavi biti opravdan i vraćen u dostojanstvo slobode dece Božje. Čovek biva ponovo vraćen u zajednicu sa Bogom, a ta zajednica je u stvari Sveta liturgija i mogućnost da sa Bogom delimo život kroz Sveto pričešće.
Sveta tajna ispovesti se vrši u hramovima gotovo stalno. Najbolji način je da se čovek kroz post, molitvu i čitanje Svetog pisma pripremi za ispovest, da se, ako se nije nikada ispovedao, posavetuje sa svojim parohijskim sveštenikom i sa njim dogovori kada će se ispovediti.
U hramu Svetog Arhangela Mihaila, Sveta tajna ispovesti vrši se svakoga dana tokom večernjeg bogosluženja.